Pre nego što idem na svoj treći Paris Fashion Week (PFW), pratim ritual koji se zove „packing list". To ima dve strane. Prva strana je šta ću nositi tih sedam dana. Druga strana je šta neću nositi. Druga je važnija.
Žene koje idu na Fashion Week-ove rade jednu od dve stvari. Ili pristaju na neformalnu uniformu (koja postaje vidljiva u Instagram coverage-u — sve izgleda isto), ili odbijaju, što takođe zahteva svesnu odluku. Ja sam u drugom kampu.
Šta vidiš u prvom redu
Sedam dana u Parizu sam provela na devetnaest šou-a, šest event-ova, tri privatne večere, jednom showroom posetama tri dizajnerke. Ono što vidim u prvom redu — što ne vidiš na Instagram fotografijama — je velika dosada.
Sedmoro nas u redu. Petoro od sedmoro su u uniformi — Toteme jakna, Khaite haljina, The Row torba, Loro Piana kašmir. Ja sam šesta — moja vintage Saint Laurent jakna iz 1987, koju sam kupila u Beogradu prošle godine za 350 evra. Sedmi je poznata francuska urednica — koja je legenda i koja nikada ne nosi ono što „treba".
Razgovor je o tome ko je odustao. Ne ko je napredovao. Glavni razgovor industrije nije više „šta će biti u modi sledeće sezone". Razgovor je „ko neće biti tu sledeće sezone" — koja kuća zatvara, koji dizajner odustaje, ko prelazi gde.
Dve domaće dizajnerke
srpska dizajnerka nije bila na PFW-u zvanično. Nije imala revuju. Ali je organizovala privatnu prezentaciju u showroom-u u 7. arondisman-u — devet komada za sedam stilistkinja, dvoje kupaca, jedan urednik (ja). To je tihi luksuz Paris-a u 2026. Niko ne ide na sve. Svi idu samo na ono što vrede.
jedna od mladjih autorki je bila na off-program-u Tranoï. Manje viđena, ali vredno. Njena kolekcija bidžue privukla je dva azijska kupca — što je u Tranoï kontekstu ozbiljan rezultat.
Tri sezone u nizu — paterni koje sam primetila
Manje gostiju u prvom redu — od 2024. do 2026, prosek je opao oko 30%. PR-evi velikih kuća selectuju oštrije. Manje influencer-a, više stvarnih kupaca.
Više domaćih jezika — francuski, italijanski, japanski. Manje engleskog. To nije kulturna gesta. To je signal industrije — kuće prodaju u krug starih tržišta. Američki bayer-i su sve manje.
Više starijih žena. Konačno. PFW je decenijama bio fokusiran na mlado tržište. Sada — žene preko 50 su u prvom redu kao kupci, ne kao redaktori. To menja sve, jer odeća se sada projektuje za njih takođe.
Šta mi ovo govori za Beograd
Pariz nije više centar koji je nedostižan. Pariz je grad sa svojim problemima, svojom rutinom, svojim umorom. To znači da Beograd ima mnogo više prostora nego što smo mislili. Ne moramo da budemo Pariz. Treba da budemo najbolja verzija sebe — i to će vrlo brzo biti vidljivo svuda.
