Bila je to godina kada sam bila sigurna da znam šta radim. Imala sam plan, imala sam energiju, imala sam — što je najopasnije — osećaj da je sve pod kontrolom. Nismo dosegli cilj. Izgubila sam novac, vreme i nešto što se teže nadomešćuje: poverenje nekoliko osoba koje su verovale u projekat.
Ne pišem ovo da bih dramatizovala ni da bih pronašla utešnu poentu. Pišem zato što su mi te dve godine naučile više o poslu i o sebi nego svi uspesi koji su prethodili i sledili.
Kada ambicija postane slepa tačka
Greška nije bila u ideji. Ideja je bila dobra — i to je bio deo problema. Kada ste ubeđeni da je ideja dobra, prestajete da slušate signale koji govore drugačije. Počinjete da interpretirate svaki otpor kao nerazumevanje, svaki skepticizam kao nedostatak vizije sagovornika.
Ovo je obrazac koji sam kasnije prepoznala kod mnogih preduzetnica i preduzetnika: confirmation bias u svom najdestruktivnijem obliku. Informacije koje potvrđuju vaš stav dobijaju veću težinu. One koje ga dovode u pitanje postaju šum.
Slepa tačka nije bila u tome što nisam videla probleme. Bila je u tome što sam ih videla i odlučila da čekam da se reše sami.
Šta zaista znači loše upravljanje
Kada projekat ne uspe, najlakše je reći da je bio loše vođen. Ali ta rečenica skriva mnogo. Loše upravljanje nije jedno, dramatično loše rešenje — to je niz malih, naizgled razumnih odluka, od kojih svaka ima smisla u trenutku, a koje zajedno vode u pogrešnom smeru.
U mom slučaju, loše upravljanje je izgledalo ovako: previše fleksibilnosti u rokovima jer sam htela da budem fer prema timu. Previše oklevanja oko teških razgovora jer nisam htela da narušim atmosferu. Previše ambicije u obimu projekta bez odgovarajuće infrastrukture.
Svaka od tih odluka je bila doneta iz dobrih razloga. I to je ono što ih čini zapravo opasnima.
Greška postaje neuspeh samo ako iz nje ne izađeš sa nečim novim. — Žene Srbije
Razgovor koji nisam htela da vodim
Postoji jedan razgovor koji sam odlagala skoro tri meseca. Znala sam da mora da se dogodi — sa ključnom osobom u projektu čiji rad nije bio na nivou i čije prisustvo je počelo da utiče na ceo tim. Odlagala sam ga jer sam se nadala da će se situacija sama popraviti, jer mi je bilo neugodno, jer sam se brinula kako će to uticati na odnos.
Kada se razgovor najzad dogodio — jer je morao — situacija je bila tri puta komplikovanija nego što bi bila da sam reagovala ranije. Naučila sam tada nešto što se ne uči iz poslovnih knjiga: neugodni razgovori ne nestaju ako ih odlažeš. Oni rastu.
Sposobnost da vodite direktne, pravovremene, ali dostojanstvene teške razgovore nije samo liderska veština. To je osnovna odgovornost prema sebi i prema svima koji rade s vama.
Posle pada: Šta ostaje i čemu zapravo služi
Posle svega, ostalo je više nego što sam očekivala. Ostala je jasnoća — o tome šta sam zapravo dobra u čemu i gde mi je potrebna podrška. Ostalo je razumevanje vlastitih granica koje nisam poznavala pre nego što sam ih prešla. Ostali su i odnosi koji su preživeli pad, koji su se pokazali kao jedini vredni čuvanja.
Ostala je i nova vrsta samopouzdanja — ne ona naivna koja dolazi od toga što još niste izgubili, već ona koja dolazi od znanja da možete da izgubite i da nastavite.
Zašto je greška deo kompetencije
Najinteligentniji ljudi koje poznajem u poslovnom svetu imaju jednu zajedničku osobinu: ne plašu se da govore o tome kada su pogrešili i šta su naučili. Ne iz performativne skromnosti — iz iskrenog razumevanja da je greška deo procesa, ne devijacija od njega.
Kultura u kojoj greška mora da se sakrije — da bi se sačuvao imidž, pozicija, odobravanje okoline — pravi skuplje greške od onih koje nastaju iz iskrenog pokušaja i neuspeha. Jer greške koje se kriju ne postaju lekcije. Ostaju prepreke.
Moja najveća poslovna greška naučila me je više o poslu nego ijedan uspeh. I nisam sigurna da bih je izmenila — jer ne znam da li bih bez nje bila sposobna za ono što je sledilo.
