Jednom davno, u razgovoru s urednicom jedne regionalne publikacije, čula sam rečenicu koja mi se nije dala: mi imamo dovoljno žena koje pišu, pitanje je koliko pišu kao žene. Bila je frustrirana, ne pohvalna. Objašnjavala mi je zašto joj je teško da popuni kolumnu koja bi govorila iz iskustva koje je specifično žensko — ne iz opšte perspektive koja se pretpostavlja neutralnom, a zapravo je naučena da zvuči kao muška.
Ta razlika između žene koja piše i žene koja piše iz svog tela i iskustva — to je razlika između kolumnistkinje i kolumnistkinje koja menja nešto.
Šta znači pisati iz sopstvenog tela
Nije ovo poziv na navel-gazing ni na ispovednički žanr koji nema drugog cilja osim katarze autorice. Pisati iz sopstvenog tela znači ne pretvarati se da vaše fizičko, društveno i emotivno iskustvo ne postoji dok pišete o ekonomiji, kulturi, politici, zdravlju ili bilo čemu drugom.
Znači da kad pišete o umoru, znate koji je to umor — onaj koji dolazi posle noći s detetom koje ima temperaturu i jutarnjeg sastanka za koji ste se morale obući i nasmejati. Znači da kad pišete o autoritetu, znate kako je biti žena u sobi prepunoj muškaraca koji vas ne čuju dok iste te reči iz muških usta postaju mudrost.
Ta specifičnost nije slabost teksta. Ona je njegova snaga.
Zašto mnoge kolumnistkinje to ne rade
Odgovor je i jednostavan i složen. Jednostavan: jer su naučene da to ne rade. Obrazovanje u novinarstvu i pisanju dugo je insistiralo na objektivnosti kao vrhovnoj vrednosti, a objektivnost se implicitno izjednačavala s odsustvom ličnog glasa — naročito ličnog ženskog glasa koji govori o iskustvima koja se smatraju privatnim ili trivijalnim.
Složen deo odgovora: jer postoji cena. Kolumnistkinja koja piše iz sopstvenog iskustva menstrualnih tegoba, iskustva materinstva, iskustva starenja ženskog tela, iskustva seksualnog uznemiravanja ili iskustva nevidljivosti u profesionalnom životu — ta kolumnistkinja se izlaže. Ne samo kritici, nego i tipu pažnje koji je neugodno specifičan: neće biti kritikovan njen argument, biće kritikovan njen način da bude žena.
Kad žena piše iz sopstvenog iskustva, ona ne piše samo o sebi — ona piše o milionima nas. — Žene Srbije
Šta gubimo kad tih glasova nema dovoljno
Gubimo preciznost. Gubimo mogućnost da određena iskustva budu precizno artikulisana u javnom diskursu, a to znači da ostaju u sferi privatnog, u sferi razgovora po kuhinjama i privatnim grupama, umesto da postanu deo onoga što smatramo zajedničkim znanjem.
Gubimo i modelovanje za mlađe čitatelje i spisatelje. Kad devojka od sedamnaest godina ne vidi nijedan medij u kojem žena piše o svom iskustvu na način koji je intelektualno ozbiljan i emotivno iskren — ona usvaja poruku da ta dva kvaliteta ne mogu da koegzistiraju. Da ako hoćete da budete ozbiljno shvaćene, morate da sakrijete deo onoga što ste.
Šta se menja kad taj glas postoji
Postoji istraživanje iz sociologije čitanja koje pokazuje da čitatelji koji prepoznaju sopstveno iskustvo u tekstu ne samo da bolje pamte taj tekst — oni ga aktivnije primenjuju. Identifikacija s piscem nije sentimentalna pojava, ona ima kognitivne i bihejvioralne posledice.
Kolumnistkinja koja kaže da je to prošla i evo šta je naučila — i to kaže precizno, bez patetike, s intelektualnom ozbiljnošću — dopire do čitatelja na drugačijem nivou od kolumnistkinje koja o istoj temi piše s analitičke distance.
Šta možemo da uradimo kao čitatelje
Tražite te glasove. Kad ih nađete, pratite ih. Dajte im vaše vreme i pažnju — to je u digitalnoj ekonomiji pažnje najveći resurs koji čitatelji imaju. Preporučujte ih. Reagujte na njihove tekstove na način koji pokazuje da ste čitale s pažnjom, a ne samo proklizale kroz naslov.
I ako pišete same — nemojte unapred filtrirati iskustvo koje smatrate previše ličnim ili previše specifičnim. Upravo to specifično, upravo to lično — to je ono čega nema dovoljno.
