Pitali ste nas za preporuke. Pitali ste koja su to pera koja se vraćaju, koji glasovi koji vas ne puštaju, koji tekstovi koje čitate godinu dana posle objave i oni su i dalje tačni. Ovo nije sveobuhvatna lista i nije rang-lista — to je izbor koji govori o tome da postoje načini pisanja o svetu koji nas pomeraju s mesta. Svaki od ovih kolumnista to radi na drugačiji način.
Glasovi koji definišu urbanu ženu
Cynthia Ozick pisala je o tome što znači biti žena intelektualka u svetu koji je zamišljen bez vas. Njen esejistički glas — oštar, erudit, ponekad besan ali uvek precizno besan — pokazuje da kolumna ne mora biti nežna da bi bila ženski glas. Ona može biti zahtevna, može tražiti od čitatelja da rade.
Na domaćem terenu, žene koje su decenijama pisale u dnevnim novinama i magazinima — bez da ih neko naziva kolumnistkinjama koje treba pratiti — stvorile su korpus koji zaslužuje retroaktivno čitanje. Jeste li ikad uzeli prašnjavi svezak starih novina i čitali kolumne od pre dvadeset godina? Iskustvo je začuđujuće: mnoge od tih žena pisale su o stvarima za koje mi mislimo da smo ih tek nedavno otkrile.
Kolumnisti koji su redefinisali politički komentar
Najbolji politički kolumnisti nisu oni koji imaju najjači stav — oni su oni koji razumeju da je čitatelj pametan i da mu ne treba da im neko govori šta da misle. Ta razlika između kolumniste koji pokazuje kako razmišlja i kolumniste koji naređuje čitatelju što da veruje — to je razlika između glasa koji traje i glasa koji izazori zajedno s polemikom.
Zamislite kolumnistu koji piše o ekonomskim nejednakostima i umesto da citira statistiku, počne s prizom s pijace. Taj rez od konkretnog prema apstraktnom, od individualnog prema sistemskom — to je veština koja se uči godinama i koja, kad je dobro urađena, čini da ekonomija postaje razumljiva ne kao brojevi već kao iskustvo.
Kolumna koja traje nije ona koja je bila u pravu — ona je ona koja je postavila pravo pitanje. — Žene Srbije
Glasovi koji su pisali o telu i zdravlju pre nego što je to postalo trend
Pisati o ženskom telu u medijskom prostoru bio je, i ponekad još uvek jeste, balansiranje između dve vrste cenzure: formalne uredničke koja određene teme smatra previše intimnim, i neformalne društvene koja žene koje govore o svom telu tretira kao exhibicionistkinje.
Kolumnisti koji su to radili pre dvadeset i trideset godina, kad nije bilo ni podstreka ni kulture koja ih podržava — ti pisci su u neku ruku bili pioniri bez proglašenja. Pisali su o menopauzi, o hroničnom bolu, o iskustvima medicinskih sistema koji su ignorisali žensku bol kao psihosomatsku — i pisali su to s neustrašivom preciznošću.
Pisci koji su spojili književnost i dnevnicu
Postoji vrsta kolumniste koja dolazi iz književnosti i nikad se potpuno ne odrekne toga. Svaka rečenica je urađena s pažnjom koja premašuje ono što zahteva format. Svaka metafora je zaslužena. Svaki prelaz između pasusa je nameran.
Čitati te kolumniste znači dobijati dva iskustva odjednom: intelektualni argument i estetsko zadovoljstvo. Ta kombinacija je retka i kad je nađete, čuvajte je.
Glasovi koji su pisali o kulturi pre nego što je kultura postala sadržaj
Kulturna kolumna je jedna od najteže napravljenih vrsta teksta. Morate znati dovoljno da vas niko ne može uhvatiti u faktičkoj grešci, morate imati stav koji je jasan ali ne i dogmatičan, i morate to sve da komunicirate čitatelju koji možda nije gledao isti film ni čitao istu knjigu.
Najbolji kulturni kolumnisti su oni koji vam napišu nešto o filmu koji niste videli i posle čitanja ne možete da čekate da ga pogledate — ne zato što su vam rekli da je dobar, nego zato što su vam otkrili zašto je pitanje koje film postavlja relevantno za vaš život.
Kako koristiti ovu listu
Nemojte čitati sve odjednom. Uzimajte jednog pisca, jednu temu, jedan period. Dajte sebi vreme da se upoznate s glasom pre nego što pređete na sledećeg. Čitanje kolumnista je kao upoznavanje s vrednim ljudima — treba mu vreme i pažnja da bi nešto ostalo.
