Ćerka nije „tuđa kuća“: Šta kaže zakon o nasledstvu?

Ćerka nije „tuđa kuća“: Zašto nasledstvo ne treba automatski ostavljati sinu

Podnaslov / dek:
Da li je vreme da prestanemo da ćerke posmatramo kao „one koje će se udati i otići“? Srpski zakoni ne prave razliku između sinova i ćerki kada je reč o nasleđivanju, a roditelji imaju pravo da odlučuju o prezimenu deteta u skladu sa zakonom.

Postoji jedna rečenica koju su generacije žena slušale: „Ti ćeš se udati, otići u muževu kuću, a ovo ostaje sinu.“

Nekada se takav način razmišljanja smatrao gotovo prirodnim. Sin je bio „naslednik kuće“, dok se od ćerke očekivalo da jednog dana ode u drugu porodicu.

Ali život se promenio.

Danas žena može da bude obrazovana, zaposlena, samostalna i finansijski nezavisna. Može da gradi sopstvenu kuću, karijeru i porodicu. A može i da se nađe u braku koji se jednog dana završi.

Zato pitanje nije samo „Kome ostaviti imovinu?“, već i: zašto bi pol deteta bio razlog da jedno dete dobije više, a drugo manje?

„Daj sve sinu, ćerka će se udati“

Upravo ovakav način razmišljanja i danas postoji u pojedinim porodicama.

Ćerka se često posmatra kao neko ko „odlazi“, dok se sin smatra onim koji „ostaje“.

Međutim, brak nije garancija da će žena zauvek imati dom, sigurnost ili finansijsku zaštitu.

Šta ako se brak raspadne?

Šta ako suprug više ne želi zajednički život?

Šta ako žena ostane sama?

Šta ako nema svoju imovinu i nema gde da ode?

Zbog toga sopstvena imovina za ženu nije luksuz. Ona može biti važan oblik životne sigurnosti.

Šta kaže zakon o nasleđivanju u Srbiji?

Ovde je važno razdvojiti tradiciju od zakona.

Prema Zakonu o nasleđivanju Republike Srbije, u prvom naslednom redu nalaze se potomci i bračni drug.

Još važnije, deca i bračni drug nasleđuju na jednake delove. Zakon ne kaže da sin ima prednost zato što je muško, niti da ćerka treba da dobije manje zato što će se udati.

To znači da, kada se nasleđuje po zakonu, sin i ćerka imaju jednako nasledno pravo.

Zakon o nasleđivanju u članu 9 upravo propisuje da prvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i njegov bračni drug, a da deca i bračni drug nasleđuju na jednake delove.

A šta ako roditelj za života želi da imovinu ostavi samo sinu?

To je već druga pravna situacija.

Vlasnik imovine, pod zakonskim uslovima, može raspolagati svojom imovinom, uključujući i testamentarno raspolaganje. Međutim, Zakon o nasleđivanju poznaje institut nužnog dela.

Potomci i bračni drug spadaju među nužne naslednike, a njihov nužni deo za potomke i bračnog druga iznosi polovinu dela koji bi im pripao po zakonskom redu nasleđivanja.

Zato nije dovoljno samo reći: „Sve ostavljam sinu“ i pretpostaviti da su prava ostalih naslednika automatski nestala.

Kod konkretnog slučaja mnogo toga zavisi od toga da li postoji testament, kakva je imovina, ko su naslednici i kakve su pravne radnje preduzete za života ostavioca.

Ćerka nije „gost“ u svojoj porodici

Posebno je problematična ideja da ćerki imovina nije potrebna zato što će jednog dana „otići kod muža“.

Žena može imati muža, ali i dalje ostaje nečija ćerka.

Može imati svoju karijeru, svoju decu, svoje prihode i svoju imovinu.

A može se dogoditi i da jednog dana mora da počne život iz početka.

Zato bi odluka o raspodeli porodične imovine trebalo da bude pitanje pravednosti, potreba i porodičnog dogovora, a ne automatskog pravila da „sin dobija kuću jer je sin“.

A šta ako je muž sutra izbaci?

Ovo je možda i najvažnije pitanje.

Ako žena nema nikakvu svoju imovinu, a sve je ostavljeno bratu uz obrazloženje da će ona „imati muževu kuću“, ona može ostati u veoma nepovoljnoj situaciji ako se životne okolnosti promene.

Naravno, nije svaka bračna zajednica takva i ne treba brak posmatrati kao nešto što će se sigurno završiti problemima.

Ali sigurnost ne bi trebalo zasnivati na pretpostavci da će neko drugi zauvek biti tu.

Najzdraviji princip je da i muškarac i žena imaju mogućnost da grade sopstvenu ekonomsku sigurnost.

Ni prezime više nije stvar „samo oca“

Slična promena vidi se i kada je reč o prezimenu dece.

Prema članu 345. Porodičnog zakona, prezime deteta određuju roditelji prema prezimenu jednog ili oba roditelja. Ako roditelji ne mogu da postignu sporazum, prezime određuje organ starateljstva u zakonom predviđenim slučajevima.

Dakle, nije tačno da zakon podrazumeva da dete mora nositi isključivo očevo prezime.

Pravo prepoznaje mogućnost da dete nosi prezime jednog ili oba roditelja.

Važno je, međutim, ne tvrditi bez statističkog dokaza da „sve više žena“ daje deci svoje prezime. Ono što možemo pouzdano reći jeste da zakon dozvoljava prezime po jednom ili oba roditelja.

Ravnopravnost nije „moda“

Ustav Republike Srbije u članu 21 garantuje jednakost pred Ustavom i zakonom i zabranjuje diskriminaciju, između ostalog, po osnovu pola.

Ustav takođe propisuje da se brak zaključuje na osnovu slobodno datog pristanka muškarca i žene i da brak, njegovo trajanje i raskid počivaju na ravnopravnosti muškarca i žene.

Zato ideja da žena treba da se odrekne svoje sigurnosti samo zato što će se udati pripada pre svega tradicionalnom obrascu razmišljanja, a ne zakonskoj obavezi.

Nije problem pomoći sinu. Problem je kada se ćerka podrazumevano isključuje.

Naravno, svaka porodica ima svoje okolnosti.

Ako roditelj želi da pomogne sinu koji je ostao bez posla, koji brine o roditeljima ili ima neku drugu potrebu, to može biti potpuno legitimna odluka.

Ali potpuno je drugačije kada se kaže:

„Sin dobija jer je sin, a ćerka ne dobija jer će se udati.“

Tu više nije reč o konkretnoj životnoj situaciji, već o starom obrascu koji muškarcu daje prednost samo zbog pola.

A upravo takvi obrasci se menjaju.

Ćerka nije „tuđa“

Ćerka nije manje dete zato što će možda jednog dana promeniti prezime.

Nije manje član porodice zato što će se udati.

I nije manje vredna zato što će možda živeti u kući svog supruga.

Ako roditelji odlučuju o svojoj imovini, odluku treba donositi odgovorno, imajući u vidu stvarne okolnosti i pravne posledice.

Jer život ne može da se planira po principu:

„Ti ćeš se udati, pa ćeš imati muža.“

Možda hoće.

A možda jednog dana upravo ona bude morala da bude sama sebi najveći oslonac.

I zato nije pitanje da li ćerki „treba dati sve“.

Pitanje je mnogo jednostavnije:

Zašto bi ćerka automatski trebalo da dobije manje samo zato što je rođena kao devojčica?

Zakoni i izvori

1. Zakon o nasleđivanju Republike Srbije – posebno članovi 8, 9 i odredbe o nužnim naslednicima i nužnom delu.
2. Porodični zakon Republike Srbije – član 345, koji uređuje određivanje prezimena deteta.
3. Ustav Republike Srbije – član 21, koji garantuje jednakost pred zakonom i zabranjuje diskriminaciju, uključujući diskriminaciju po osnovu pola.
4. Ustav Republike Srbije – član 62, koji propisuje ravnopravnost muškarca i žene u braku.
5. Pravno-informacioni sistem Republike Srbije / „Službeni glasnik RS“ – zvanična baza propisa Republike Srbije.