Sa Branimirom me je upoznala drugarica. Imala sam 42 godine, razvedena tri meseca. On je imao 47. Bilo je sredo veče, sedam i četrnaest. Kafić na Cvetnom trgu. Imala sam tri sata da odlučim šta da obučem.
Tri sata su bila previše. Trebao mi je razgovor sa sobom, ne razgovor sa ormanom. Ali tako se ne ide. Tako se gleda u sve što imaš i pita se šta zaista hoću da kažem ovom čoveku pre nego što kažem išta od reči?
Zaboravljaš mladalačko, izbegavaš matronstvo
Najveća greška žena u 40-im na prvom sastanku nije „prevelika je haljina" niti „ima previše šminke". Najveća greška je pokušaj da budeš nešto što više nisi. Ako su ti 42 godine, nemoj se obući kao da imaš 32. To će se videti — i to ne kao mlada, već kao neprijavljena.
S druge strane: ne treba ići u potpunu „zrelost". Ne na prvi sastanak. „Zrela žena" je u redu — ali žena u 40-im koja se obuče kao da ima 60 šalje pogrešnu poruku da je već pristala da bude nevidljiva. A nije.
Pet praktičnih pravila
Prvo: jedna stvar koja je tvoja sa autoritetom — sat, naušnice, sako koji si nosila i u 30-im. To je tvoja kotva. Bez kotve, sve se okrene u nervozu.
Drugo: cipele u kojima možeš da hodaš ulicom. Bez izuzetka. Niko nije imao dobar prvi sastanak u cipelama u kojima ne može da hoda do toaleta. Bilo da su štikle, ravne, ili nešto između — uslov je da možeš da prelaziš grad u njima 45 minuta bez razmišljanja.
Treće: boja koja te radi. Ne crna — kojom svi kažu „bezbedno". Crna je za sahrane i za one koje nemaju pojma šta hoće. U 40-im, crna je odustajanje od priče. Tu si da pričaš.
Četvrto: parfem koji nosiš svaki dan, ne onaj koji misliš da treba da nosiš. On će te asocirati sa tobom u njegovoj glavi — ne sa „idejom o ženi" koju nemaš nameru da budeš.
Peto: pristup koji nije pristup. Ne nameštaj se. Žena u 40-im je dovoljno videla da zna kada se nameštajak. Ako jeste lepa, lepa je već. Ako nije tog dana — to je u redu. Sutra je drugi dan.
Šta sam ja obukla
Crnu majicu u kojoj sam radila kuhinju to popodne. Farmerke koje sam nosila i u 32-oj. Sako od bake. Cipele Lanvin koje sam kupila u Parizu 2019. Bila sam tačno na vreme.
Branimir je kasnio osam minuta. Kad je seo, prvo što je primetio je sat — Cartier od mame. „Lepa stvar", rekao je. Klimnula sam glavom. „Hvala. Bio je njen."
Onda smo razgovarali tri sata o svemu osim o garderobi. To je bio uspeh. Garderoba je samo pomogla da se razgovor desi.
