Postoji jedan razgovor koji se ponavlja, gotovo uvek isti: neko preporuči roman, doda usput „ali to je više ženski roman“ — i ta rečenica napravi tihu štetu. Smanji horizont. Sugeriše da postoji književnost za sve, i književnost za žene, i da su to dve odvojene police. Čitaoci koji su odrasli s tim narativom ne samo da propuštaju izuzetne knjige — propuštaju i vid koji ti romani nude.
Nisu odvojene police.
Šta tačno znači „ženska proza“
Kada kritičari ili čitaoci kažu „ženska proza“, obično misle na jedno od troje: da je autorka žena, da su protagonistkinje žene, ili da se bavi temama koje su etiketirane kao ženske — odnosi, telo, majčinstvo, identitet, unutrašnji život. Svaki od tih kriterijuma, ako se primeni selektivno i samo na određene autore, postaje instrument marginalizacije.
Nijedan roman čiji je protagonist muškarac nikada nije označen kao „muška proza“. Jonatan Fransen ne piše „muške porodične sage“. Don DeLilo ne piše „muška egzistencijalna razmišljanja“. Džon Apdajk nije bio autor „muških priča o seksualnosti i ambiciji“. Ta dela se jednostavno zovu proza, literatura, roman. Neutralnost je, ispostavlja se, privilegija — i do sada je gotovo uvek bila muška, bela i zapadna.
Savremena književnost polako razbija taj konstrukt — kroz nagrade koje prepoznaju drugačija iskustva, kroz čitalaštvo koje traži autentičnost, kroz autorke koje odbijaju da pišu „za žene“ umesto da jednostavno pišu. Ali polako. I zato je važno govoriti o tome glasno, direktno, bez izvinjenja.
Romani koji ne pristaju na etikete
„Normalna žena“ Sali Runi nije romantični roman, mada ga mnogi tako čitaju — ili tako odbacuju. Jeste studija klasne napetosti, intelektualnog samoprevare i odnosa moći koji se kriju ispod emotivnog vokabulara dvoje mladih ljudi. Runi piše o ženama koje misle — komplikovano, protivrečno, ponekad neprivlačno, ponekad egoistično — i to je razlog zbog kojeg je njena proza toliko podelila čitaoce. Jednima smeta što njeni likovi nisu simpatični. Drugima je baš to najvredniji deo.
„Moja briljantna prijateljica“ Elene Ferante — saga o Lenu i Lili kroz decenije napuljskog života — primer je kako žensko prijateljstvo može biti centralna, a ne periferna tema romana. Ne kao pozadina ljubavne priče, nego kao sopstvena složena sila, prepuna ljubomore, divljenja, izdaje i nečeg što nema precizno ime ni na jednom jeziku. Ferante je pokazala da ženski odnosi mogu biti predmet književne ozbiljnosti kakvu inače rezervišemo za ratove i imperije — i da ta ozbiljnost ne zahteva ni muške likove ni muške teme da bi bila legitimna.
Kada označimo nešto kao žensku književnost, pitajmo se čiju nelagodnost time štitimo. — Žene Srbije
Telo kao književna tema
Jedna od najmoćnijih — i najčešće krivo čitanih — tema savremene ženske proze jeste telo. Ne kao erotski objekat, ne kao estetski ideal koji se postiže ili propušta, nego kao mesto stanovanja koje ima sopstvenu historiju, sopstvene traume i sopstvene pobune. Telo koje pamti i koje ne zaboravlja čak i kada um to želi.
„Glad“ Roksane Gej jeste memoari, ne roman, ali funkcionišu kao vrhunska proza o tome šta znači živeti u telu koje svet ne prihvata bezuslovno — i kako to oblikuje sve ostalo: odnose, ambicije, granice, svakodnevne rituale odbrane. Gej ne traži sažaljenje. Ne nudi ni utešnu transformaciju na kraju. Nudi preciznost — i ta preciznost čini tekst neodbranjivim od empatije čak i za čitaoce koji ne dele njeno iskustvo.
U fikciji, dela Dženet Vinterson istražuju identitet, seksualnost i sećanje na način koji razara linearne pretpostavke o tome ko smo i ko smo bili. Vinterson piše kao pesnik koji slučajno govori u prozi — svaka rečenica nosi više nego što ispisuje, svaki pasaž otvara pitanje umesto da ga zatvori.
Zašto ovo čitati — i zašto sada
Postoji praktičan argument i postoji dublji. Praktičan: literatura koja opisuje iskustvo žene — bez izvinjenja, bez redukcije na ljubavnu priču ili priču o majčinstvu — nudi nam jezičke i konceptualne alate za razumevanje sopstvenog iskustva. Čitamo da bismo imale reč za ono za šta inače nemamo. Da bismo mogle da imenujemo ono što nam se dešavalo ali za šta nismo imale preciznog pojma.
Dublji argument: književnost koja opisuje svet iz ženske perspektive nije manja verzija književnosti, nije njen specijalizovani odeljak. Ona je njen prošireni vid. Kada čitamo samo ono što je kanonski proglašeno neutralnim — a to kanonski najčešće znači muško, belo, zapadno, iz prošlog veka — gubimo deo mape. I taj deo mape nije samo „ženski“. Jeste ljudski. Jeste neophodan za razumevanje sveta u kom živimo.
Savremena ženska proza nije alternativna književnost. Jeste književnost koja ispravlja istorijsko slepilo — i čita se bolje nego što bismo pretpostavile, upravo zato što dolazi iz mesta autentičnog iskustva, a ne propisane forme.
