Postoje knjige koje čitaš i zaboravljaš do sledećeg jutra. I postoje one koje te uhvate za grlo usred noći, mesecima kasnije, baš onda kada si mislila da si ih davno pročitala i odložila. Ovaj tekst je o drugima — o naslovima koji su promenili ne moj ukus u čitanju, nego moj ukus u životu. Ne zato što su imale moralnu pouku niti zato što su bile „poučne“. Nego zato što su bile tačne.
Kada proza postane ogledalo
Prva takva knjiga za mene bila je „Zlatna beleška“ Doris Lesing. Dugo sam je izbegavala jer sam znala da je „Važna“ — a važne knjige imaju naviku da budu dosadne. Pogrešila sam. Lesing ne govori o ženi koja pati; govori o ženi koja misli, koja katalogizuje vlastito raspadanje s preciznošću naučnika. Prepoznala sam se u toj potrebi da sve razumem pre nego što dozvolim sebi da to osetim. Neke knjige pokazuju šta smo — bez ukrasa, bez ublažavanja, bez rešenja na poslednjoj stranici.
Slično deluje „Ženska soba“ Marilin Frenc. Nije laka lektira. Ni ne bi trebalo da bude. Ali retko koji roman tako brutalno precizno opisuje mehanizme kojima žena postepeno pristaje da bude manje — u braku, u prijateljstvima, u sopstvenim snovima. Nije feministički manifest u političkom smislu. Jeste tačna slika odnosa moći koji se odvijaju iza zatvorenih vrata dnevnih soba.
Knjige koje uče tišini
Jedan od najneočekivanijih uticaja imala je „Stoner“ Džona Vilijamsa. Priča o profesoru koji je živeo sasvim neprimetno, bez trijumfa i bez tragedija koje bismo hteli da pamtimo. Bez herojskih momenata, bez preokreta koji menjaju sve. I ipak — nema knjige koja me je više podstakla da razmislim o tome šta znači biti prisutna u sopstvenom životu, ne u velikom, teatralnom smislu, nego u sitnom, svakodnevnom. U tišini između rečenica.
Tišina kao vrednost, a ne kao praznina — to mi je Stoner dao, mada nikada nije ni pokušao. Dobri romani retko pokušavaju. Oni jednostavno jesu, i u tome im je snaga.
Najvažnije knjige nisu te koje te uče kako da živiš. Jesu one koje te nateraju da se zapitaš kako živiš. — Žene Srbije
Kada nefikcija postane intimna
„Godina magičnog mišljenja“ Džoan Didion stoji posebno. Didion piše o gubitku muža s neverovatnom intelektualnom hladnoćom — i upravo ta hladnoća razara. Jer iza nje osetite sve što ona ne može da izgovori direktno. Naučila sam od te knjige da tuga ne mora biti glasna da bi bila stvarna, i da preciznost nije odbrana od bola, nego jedan od načina da se s njim živi. Postoje emocije koje se mogu izraziti jedino ako im priđete s distance — Didion to zna bolje od svakog savremenog pisca.
Za drugačiji vid intimnosti — preporučila bih „Jedite, molite se, volite“ Elizabet Gilbert, ali ne iz razloga koje biste očekivale. Ne zbog putovanja, ni duhovnog buđenja, ni Balija. Nego zbog njene sposobnosti da bude nepodnošljivo iskrena o sopstvenoj nesreći bez traženja simpatija. Nije joj potrebno da budete na njenoj strani. To je vrlina koju malo ko savlada, ni u pisanju ni u životu.
Šta knjiga radi s vama tokom meseci
Postoji nešto što se dešava s dobrom knjigom tek nakon što je zatvorite. Dok živite s njom, dok vam rečenica ispliva na površinu u pogrešnom trenutku, dok primetite da ste počele da gledate sopstvene izbore malo s distance — tada počinje pravo čitanje. To nije analiza. To nije razumevanje. To je vrsta prepoznavanja koja nema ime, ali se oseća na koži.
Nisam navela ovih pet knjiga jer su „obavezno štivo“. Navela sam ih jer su me, svaka na sebi svojstven način, naterale da pogledam u sopstveno ogledalo malo duže nego što mi je bilo prijatno. I to je, mislim, jedini pravi kriterijum za knjige koje vredi preporučiti: ne to da su lepe, nego to da su istinite na način koji ti se zadržava ispod kože.
Kako naći svoju listu
Ne postoji lista koja važi za sve. Postoje knjige za koje ste vi — u ovom trenutku, s ovim pitanjima, s ovim iskustvima — upravo pravi čitalac. I obrnuto: postoje knjige koje vam neće ništa reći sada, a za deset godina će biti kao da su pisane za vas. Čitanje je razgovor koji traje, ne provera s liste.
Sledeći put kada budete birali šta da čitate, pitajte se ne šta biste trebale da pročitate, nego koje pitanje o sebi još uvek niste smele da postavite. Onda potražite knjigu koja mu ide u susret. Ona postoji — ponekad je samo treba naći na pravoj polici u pravo vreme.
