Postoji paradoks koji živi u centru gotovo svakog razgovora o ženskoj snazi: znamo šta hoćemo, imamo sposobnost da to postignemo, i ipak — zaustavljamo se. Ne uvek zbog spoljašnjih prepreka. Ponekad, i češće nego što volimo da priznaemo, zbog obrazaca koje same gradimo i održavamo.
Sabotaža ne izgleda uvek dramatično. Najčešće izgleda sasvim razumno. Izgleda kao opreznost, skromnost, realizam. I zato je tako teško uhvatiti je na delu.
1. Umanjivanje pre nego što neko drugi to uradi
„Pa, nije to ništa posebno." „Samo sam imala sreće." „I svako bi to mogao." Ove rečenice izgovorimo pre nego što sagovornik uopšte ima šansu da reaguje — kao zaštitni mehanizam koji nas brani od razočarenja ako ne dobijemo uznanje. Problem je što ova odbrana funkcioniše savršeno: ako nisi ni tvrdila ništa, nisi ni rizikovala. Ali ni dobila nisi ništa.
Lažna skromnost nije vrlina. Ona je strah od sopstvene veličine. Naredni put kada se pripremaš da umanjuš nešto što jesi ili što si uradila, zastani i zapitaj se: kome ja ovo služim?
2. Čekanje savršene spremnosti
Prijavila bih se, ali — tek kad završim taj kurs. Tek kad smršam. Tek kad sredim stan. Tek kad mi bude jasno. Savršena tačka polaska ne postoji — i niko ko je postigao nešto nije čekao na nju. Stanje dovoljne spremnosti dolazi posle akcije, ne pre nje. Akcija gradi kompetenciju i samopouzdanje, ne obrnuto.
3. Pitanje za dozvolu tamo gde nije potrebna
Ovaj obrazac je suptilan. Manifestuje se u tome da za svaki korak tražimo odobrenje — od partnera, roditeljske figure, šefa, prijatelja. Ne informišemo. Ne delimo. Tražimo dozvolu. A odrasla žena ne treba ničiju dozvolu da živi sopstveni život.
Samopouzdanje nije ubeđenost da ćeš uspeti. Ono je odluka da ćeš krenuti čak i kad nisi sigurna. — Žene Srbije
4. Emocionalni rad koji niko nije tražio
Upravljamo tuđim raspoloženjem pre sopstvenog. Odlažemo sopstvene potrebe dok ne rešimo sve tuđe. Postajemo emotivni amortizeri za sve — kolege, partnere, decu, prijatelje. A ko apsorbuje za nas?
Ovaj obrazac nije altruizam. On je, dublje gledano, način da izbegnemo suočavanje sa sopstvenim životom — jer dok smo zauzete tuđim, nemamo vreme za pitanja koja bi nas naterala da nešto promenimo.
5. Poređenje kao navika
Poređenje, u malim dozama, može biti motivišuće. Ali kao stalna mentalna navika, ono je razarajuće. Posebno danas, kada živimo u okruženju u kome vidimo samo tuđe selektovane, uredno uokvirene uspehe.
Žena koja stalno poredi sebe sa drugima ne gradi sopstveni put — ona pokušava da hoda tuđim. A tuđ put, ma koliko bio privlačan izdaleka, nije projektovan za tebe. Nisi merena tuđim merilima. Nikad nisi bila.
Izlaz iz sabotaže
Najvažnija stvar nije eliminisati ove obrasce odjednom — to nije moguće, ni posebno korisno. Najvažnije je prepoznati ih u trenutku kada se aktiviraju. Jer sa prepoznavanjem dolazi i izbor: nastavim li po inerciji ili odaberem drugačije?
Taj prostor između stimulusa i reakcije — to je gde živi tvoja snaga. I širi se sa svakim puta kada ga svesno koristiš.
