Sedim na klupi u Kalemegdanu, sredom, u 17:42, sa knjigom koja se još nije otvorila. Imam četrdeset dve godine. Sama sam — i moram da kažem, prvi put posle godina pokušaja da to budem, zaista i jesam. To nije isto što i biti usamljena. Ovo je esej o toj razlici.
Samoća u tridesetim je drugo. U dvadesetim je teret. U pedesetim je, kažu mi starije prijateljice, oslobođenje. Ali samoća u četrdesetim — to je jedan poseban predeo. To je trenutak kada konačno razumeš šta to znači biti sa sobom, bez paničnog osećaja da nešto propustiš.
Prva dimenzija: tišina
Tišina je prva stvar koju oseti žena kada krene zaista da bude sama. Ne fizička tišina — to je lako naći. Mentalna tišina. Ona u kojoj se gase glasovi koji ti govore da bi sad trebalo nešto da radiš, nekome da odgovoriš, nešto da kupiš, nekoga da pitaš, negde da budeš.
Pre godinu i po, kada sam se razvela od supruga sa kojim sam živela sedamnaest godina, ta tišina mi je bila užasna. Sada mi je luksuz koji niko ne razume kada to ne probaš.
Druga dimenzija: vreme
Vreme se u samoći ponaša drugačije. Ne sporije. Ne brže. Ono se rasprostire. Sat između 21 i 22 koje sada provedem čitajući — u braku je bio sat „šta je za doručak sutra". Sat između 7 i 8 ujutru — u braku je bio sat koordinacije, dogovaranja, frustracije. Sada je sat kafe sa sobom.
„Nije ti dosadno?", pita me mama. Mama ima sedamdeset osam i sa tatom je pedeset šest godina. „Nije", kažem joj. Ona klimne glavom kao da razume — ali joj se vidi u oči da ne razume. To je u redu. Možda i nije za nas da razumemo jedna drugu na svemu.
Treća dimenzija: telo
Žena u četrdesetim sama je žena koja po prvi put posle dugo vremena stvarno čuje svoje telo. U braku, telo je servis — za seks, za dete, za partnera, za fizički rad u kući. U samoći, telo postaje sluškinja samo tebi. Hoće li da hoda? Hoće. Hoće li da pliva? Hoće. Hoće li da spava do deset? Hoće, ako mu daš.
I čudo — telo se odmara. Posle godinu dana, lice mi je drugačije. Frizerka kaže da se to vidi. Doktorka kaže da je to merljivo. Ja kažem — to je zato što više nisam u stalnom režimu „šta sad treba uraditi".
Četvrta dimenzija: drugi
Najveći paradoks samoće u četrdesetim: žene koje žive same imaju bolja prijateljstva nego žene u brakovima. To nije moje zapažanje. To je studija sa Stanford-a iz 2023. godine. Prijateljstva žena u brakovima se često redukuju na „dvostruke ručkove" — gde svako ima svoga muža uz sebe. Samohrane žene moraju da rade na prijateljstvima drugačije. Više telefonskih razgovora. Više pisama. Više pojavljivanja kada to ne ide ni iz čije rutine.
Moje prijateljice ovih dana — to su žene sa kojima razgovaram dva sata bez prekida u utorak uveče, koje me zovu kada nisu dobro, koje su naučile da postoji posebna vrsta intimnosti koju ne nudi muški partner, niti dete, niti posao. Samo druga žena koja te razume.
Petа dimenzija: tišina, opet
Vraćamo se na klupu na Kalemegdanu. Knjiga se nije otvorila. To je u redu. Knjige se ne moraju uvek čitati. Klupe se ne moraju uvek koristiti. Žena ne mora uvek nešto da radi.
Samoća u četrdesetim nije bekstvo. Nije faza. Nije „čekam pravog". Samoća u četrdesetim je — za one koje su je izabrale ili koje su je dobile pa naučile da je iskoriste — najveća tihi luksuz koji žena može da ima.
I zato sedim na klupi, sredom, u 17:42, sa knjigom koja se neće otvoriti. Već sam pročitala šta je trebalo. Sad samo gledam Sava — sat kasnije nego što sam očekivala, ali tačno u onom trenu kada svetlo postane zlatno. To je trenutak za koji ne moraš nikome da kažeš da te vredi.
