Zamislite raskošan salon u nekom evropskom gradu pre dva veka. Svetlost sveća poigrava po svili, čuje se prigušen smeh, a u rukama dama lepršaju lepeze. Za neupućeno oko, to je samo otmen način da se rashlade u zagušljivoj prostoriji. Ali za one koji su znali da "čitaju", svaki pokret lepeze nosio je poruku. Bio je to tajni jezik — nežan, diskretan i savršeno prilagođen vremenu u kojem žena često nije smela da kaže ono što oseća.
Kada reči nisu bile dozvoljene
Da bismo razumeli zašto je lepeza postala sredstvo komunikacije, treba se setiti pravila tadašnjeg društva. Mlade žene retko su smele da budu nasamo sa muškarcem. Razgovori su se vodili pred budnim očima pratilja i rodbine, a izraziti naklonost otvoreno bilo je gotovo nezamislivo.
U takvom svetu, lepeza je postala saveznica. Bila je uvek pri ruci, deo svakodnevne garderobe, pa nikome nije bilo čudno što je dama drži i pomera. A upravo u tim naizgled bezazlenim pokretima krila se čitava paleta poruka koje su mogli da pročitaju samo oni kojima su bile namenjene.
Lepeza je tako postala nešto poput tihog telegrafa srca — sredstvo da se kaže "primetila sam vas" ili "radije ne", a da pritom nijedna reč ne bude izgovorena naglas.
Rečnik koji se učio napamet
Vremenom se razvio čitav repertoar značenja, a o njemu su čak štampani i mali priručnici. Spori, lagani pokret lepezom navodno je govorio o ravnodušnosti, dok je brzo, nervozno lepršanje odavalo uzbuđenje ili nestrpljenje.
Lepeza prinesena uz obraz mogla je da znači naklonost. Zatvaranje lepeze naglim pokretom slalo je sasvim drugačiju, hladniju poruku. Čak je i način na koji je dama držala sklopljenu lepezu — u kojoj ruci, kojom stranom — navodno imao svoje značenje.
Važno je reći da istoričari danas na ove rečnike gledaju s dozom rezerve. Mnogi od njih nastali su kao deo marketinga proizvođača lepeza ili kao razigrana salonska zabava, a ne kao strogo poštovan kod. Pa ipak, sama činjenica da su nastali govori koliko je ljudima bila bliska ideja da se osećanja prenose suptilno, gestom umesto rečju.
Ponekad je najglasnija ona poruka koju nikada nismo izgovorili naglas. — Žene Srbije
Više od koketerije
Bilo bi nepravedno svesti jezik lepeza samo na flert. On je, u širem smislu, bio svedočanstvo ženske dovitljivosti. U svetu koji je ženama nametao ćutanje, one su pronašle način da ipak progovore — pažljivo, duhovito i na sopstvenim uslovima.
Lepeza je, uostalom, bila i znak statusa i ukusa. Oslikane mitološkim prizorima, ukrašene čipkom, slonovačom ili sedefom, bile su umetnička dela koja su se prenosila s majke na ćerku. Svaka je nosila priču — o balu na kojem je prvi put zalepršala, o rukama koje su je držale.
U tom smislu, jezik lepeza bio je mnogo više od igre. Bio je odraz čitave jedne kulture u kojoj su elegancija i suzdržanost bile vrline, a u kojoj su žene, uprkos svim ograničenjima, pronalazile prostor za izražavanje.
Lepeza koja je putovala svetom
Važno je znati i da lepeza nije evropski izum. Ona vekovima ranije postoji na Dalekom istoku, gde je takođe nosila bogato značenje i bila deo profinjene umetnosti i pozorišta. Sklopive lepeze, koje se tako lako nose u ruci ili tašni, stigle su u Evropu trgovačkim putevima i odmah osvojile dvorove.
Ubrzo su postale toliko cenjene da su čitavi gradovi gradili svoj ugled na njihovoj izradi. Majstori su provodili dane oslikavajući svilu sitnim četkicama, urezujući šare u slonovaču i sastavljajući desetine tananih rebara u savršenu celinu. Najlepše lepeze bile su skupocene koliko i nakit, i jednako pažljivo čuvane.
Tako se desilo da jedan praktičan predmet, nastao da nas rashladi, postane istovremeno umetničko delo, statusni simbol i sredstvo komunikacije. Malo koja sitnica iz prošlosti nosi toliko slojeva značenja.
Šta nam ostaje od tog jezika
Danas lepeze retko viđamo izvan pozorišnih predstava i muzeja. Ipak, ideja iza njih nikada nije nestala. I dalje govorimo bez reči — pogledom preko sobe, položajem ruku, načinom na koji nakrivimo glavu. Neverbalni jezik je živ kao i pre dva veka, samo su se njegovi rekviziti promenili.
Možda je baš zato priča o lepezama tako dirljiva. Ona nas podseća da je čežnja za izražavanjem starija od svih pravila koja su je pokušavala obuzdati — i da će žene, u svakom vremenu, pronaći način da budu čujne, pa makar i šapatom svile.
