Bilo je to večeras za dvoje — samo što je druga osoba bila jutarnja ja, koja je ostavila beleška na frižideru: 'Kupi limun.' Sedela sam sama za stolom, sa tanjiricom pasta aglio e olio koja je mirišala na prženi beli luk i maslinovo ulje, sa čašom belog vina koje sam sipala isključivo sebi, i prvi put u životu pomislila: ovo je savršena večera. Ne uprkos tome što sam sama, nego upravo zbog toga.
Kuvanje za sebe dugo je nosilo stigmu — kao da je to nešto što radite kad nemate koga drugog. Restorani čak imaju termin table for one koji zvuči pomalo kao dijagnoza. Ali postoji čitava generacija žena koja kuvanje za sebe ne doživljava kao utešnu nagradu, nego kao svesni čin samopoštovanja. Ja sam jedna od njih, i put do tog stava nije bio kratak.
Kuvanje iz obaveze versus kuvanje iz izbora
Godinama sam kuvala za porodicu — ukuse koje nisam birala, u količinama koje su zahtevale planiranje, logistiku i uvek pomalo previše zelja koje je trebalo potrošiti pre nego što se pokvari. Kuvanje je bilo posao, pa makar i drag posao. Nije imalo veze s mojim apetitom, mojim raspoloženjem, ili onim što mi je tada i tamo palo na pamet.
Kada sam prvi put ostala sama u stanu na duže, očekivala sam da ću uglavnom naručivati. Umesto toga, desilo se nešto neobično: počela sam da eksperimentišem. Bez pritiska, bez kritike, bez 'ali mi ne jedemo to'. Samo ja, šporet i sloboda da pogrešim.
Jedna porcija kao gastronomska privilegija
Postoji posebna sloboda u kuvanju jedne porcije. Možete sebi napraviti nešto skupo — onu malu teglu paste od tartifa, ona dva komada divljeg lososa — jer nema potrebe za opravdanjem ni za budžetiranjem za petoro. Možete kuvati nešto egzotično što niko drugi u kući ne voli. Možete staviti toliko čili paprike da vam suze teku.
Jedna porcija je luksuz. Restoran koji posetite sami, tanjir koji napravite isključivo po sopstvenom ukusu — to je čin koji izražava ko ste vi, bez kompromisa.
Naučila sam da platim isto toliko pažnje nabavci namirnica koliko i samom kuvanju. Ići na pijacu petkom ujutru i kupiti samo ono što izgleda dobro — ne ono što je na listi — promenilo je sve. Jedan snop svežeg mirođije. Tri paradajza koji mirišu kao leto. Parče sira koji je prodavač dao na probu i koji je bio toliko dobar da sam kupila i previše.
Kuvanje za sebe nije tužno — to je jedini obrok u kome ste i kuvar i gost, i oboje zaslužujete sve što je najbolje. — Žene Srbije
Recepti koji su promenili moj odnos prema hrani
Nema dramičnih transformacija. Postoje trenuci kada vam nešto odleprša sa tanjira i uđe u stalnu rotaciju. Za mene je to bila šakšuka — jaja u pikantnom paradajz sosu — koju sam napravila jedne nedeljne jutra kada nije bilo ničeg drugog. Bila je gotova za dvadeset minuta i bila je bolja od svakog doručka koji sam ikad naručila. Posle nje je došao miso ramen sa mekim jajetom, cacio e pepe od koga me zaboli ručni zglob ali koji uvek ispadne, i suprotno svakom instinktu — hladan špinat sa susamovim uljem koji jedem direktno iz posude dok gledam seriju.
Nijedan od ovih obroka nije bio planiran. Svi su bili savršeni.
Kuhinja kao prostor za sebe
Postoji meditativna dimenzija u kuvanju kada imate mir. Seckanje luka uz muziku, mešanje rižota dok gledate kako se skrob otpušta i sos postaje kremast, pečenje belog luka dok ne omekša i karamelizuje — sve su to radnje koje zahtevaju prisustvo. Ne možete biti na telefonu dok seckate beli luk sasvim tanko. To vam, ispostavlja se, godi.
Kuhinja je postala prostor gde mogu biti tačno to što jesam: neko ko voli dobar ukus, ko poštuje namirnice, ko je voljna da provede četrdeset minuta praveći fond za supu iako je sama kod kuće u petak uveče. I ko misli da to nije ni trohicu tužno.
Šta znači kuvati za sebe dobro
Kuvanje za sebe dobro ne znači složene recepte ili skupu opremu. Znači ne praviti kompromis sa svežinom — kupiti manje, ali bolje. Znači postaviti sto, čak i kada jedete sami (posebno kada jedete sami). Znači staviti hranu na tanjir, ne jesti iz šerpe stojeći nad šporetom.
To su mali gestovi samopoštovanja koji zbrojeni stvaraju kulturu u kojoj ste sebi prva osoba za čiji ukus brinete. I to, u gastronomiji kao i u životu, nije mali poduhvat.
