Tri sastanka, dve kafe, jedan razvod. Ovaj članak se desio u februaru i martu 2026. godine. Pet izvršnih direktorki srpskih banaka pristale su da razgovaramo na uslov da ne objavljujem imena njihovih banaka — ne ime svojih. To je prvo što kaže o moći žena u finansijama u Srbiji.
„Mi smo brojevi", kaže jedna od njih, koju ćemo zvati Snežana. „Tri od pet velikih komercijalnih banaka u Srbiji vode žene. Pre deset godina to nije bila istina. Pre dvadeset, smejali bi se. Ali iza brojeva — iza tih statistika koje voli da koristi PR Banke — postoji druga priča."
Priča broj jedan: krivica
„Krivica je naša najveća rana", kaže Snežana. „Kada me pozove čekrlavski na sastanak u Brisel, ja prvo pomislim — gde će mi dete u sredu? Onda pomislim — moj muž ima isti razgovor sa sobom? Ne. On ima razgovor sa svojom asistentkinjom: ‚Rezerviši mi let.‘"
Studija KPMG-a iz 2024. godine pokazuje da žene na izvršnim pozicijama u finansijama u regiji rade prosečno 11.4 sata dnevno (muškarci 9.8) — ali drže i dalje 73% odgovornosti za organizaciju doma. „Krivica nije osećaj", kaže direktorka koju ćemo zvati Vera. „Krivica je raspodela rada koju ne vidiš jer se odvija u tvoj glavi. I to je iscrpljujuće."
Priča broj dva: novac
Pitanje koje sam htela da postavim na svakom sastanku — ali sam morala da ga sačuvam za treći ili četvrti put kada bismo se videle — bilo je: koliko zarađuju. Brojeve mi je dala samo jedna od pet. Ostale su mi opisale opsege.
Snežana zarađuje 17.400 evra mesečno (neto). Vera ne želi da kaže, ali kaže da je za 30% manje od svog prethodnika — istog pola, istog porekla, jedanaest godina starijeg. „Otkrila sam to slučajno, posle dva i po godišnje. Bilo mi je teško da to ispričam ćerki. Šta sam joj rekla? ‚Zarađujem dovoljno. Ali nisam pregovarala.‘"
I to je možda najtužniji deo cele ove priče. Žene koje vode banke u Srbiji — koje upravljaju desetinama milijardi evra na godišnjem nivou — ne pregovaraju za sebe.
Priča broj tri: soba
„Postoji trenutak na svakoj velikoj korporativnoj poziciji", kaže direktorka koju ću zvati Jelena. „Trenutak kada ‚upadneš‘ u sobu u kojoj te niko nije čekao. Sastanak akcionara, board meeting, audit sastanak u Frankfurtu. Pre toga si neko za koga je rezervisano mesto. Ali kada zaista uđeš — vidiš oči koje ti govore: ‚A šta će ona ovde?‘"
„Naučila sam dve stvari", kaže Jelena. „Prvo, naučila sam da ne dolazim prva. Dolazim deset minuta posle početka. Tako oni gledaju kako ja ulazim, ne kako me primaju. Drugo, naučila sam da prvih dvadeset minuta ne kažem ništa. Onda kažem nešto što je oštro, kratko, brojevito. To je trenutak kada se soba promeni."
Šta ostaje
Žene koje vode srpske banke su, kao većina žena na velikim pozicijama u srpskim institucijama, paradoksalne figure. One su znaci moći ženskog osvajanja prostora. One su istovremeno izolovane primere — pet od pet stotina, kažu statistike za regiju. One su pobednice. One su iscrpljene. One su, najčešće — same.
Snežana, Vera, Jelena, i još dve direktorke koje su ostale anonimne — svih pet su razvedene. Tri imaju decu, dve nemaju. Sve pet kažu istu rečenicu: „Da, vredelo je. I da, ne bih ovo preporučila ćerki — bar ne u istom obliku."
Razgovor o moći žena u Srbiji se najčešće završava ovde. Sa rečenicom koja se ne kompromituje, ne objašnjava, ne brani. Sa rečenicom koja jednostavno priznaje cenu — i pita: kome je sad red?
