Bila sam marketinška menadžerka s deset godina iskustva kad mi je jedan developer kolega, u prolazu, rekao: kad bih te naučio da čitaš kod, tvoje ideje bi bile deset puta preciznije. Nisam znala da li da se uvrjedim ili da se zahvalim. Odabrala sam zahvalnost — i time sam promenila svoju karijeru, ne dramatično, nego tiho i trajno. Ovo je priča o tome kako to izgleda iznutra.
Zašto baš kod, zašto baš tada
Ne treba vam ambicija da postanete softverski inženjer da bi vredelo naučiti osnove programiranja. Vrednost je u nečem mnogo pragmatičnijem: razumevanju. Kad razumete kako aplikacija funkcioniše — čak i površinski — prestajete da budete pasivni korisnik tehnologije i postajete neko ko može da postavi prava pitanja, realno proceni rokove i komunicira s tehničkim timovima bez posrednika koji uvek nešto izgube u prevodu.
Moj put počeo je iz nužde: projektni rokovi su redovno klizali jer nisam umela da razlikujem ovo je kompleksno od ovo je jednostavno ali niko nije stigao. Taj osećaj zavisnosti bio je zamoran dovoljno da me tera napred. Kada ste godinama iskusna u svom poslu, a jedno tehničko neznanje vas drži kao talac u svakom razgovoru — to je dovoljno jak motiv.
Tri meseca: šta sam radila svaki dan
Prvi mesec bio je Python — ne zato što je najseksepilniji jezik, nego što je najčitljiviji i najizvodniji za početnike. Koristila sam platformu freeCodeCamp i jedan udžbenik u fizičkom obliku koji sam čitala svako jutro od 6:30 do 7:30, pre svih poruka i mejlova. Sat vremena dnevno. Ništa više, ništa manje. Konzistentnost je bila jedini zakon.
Drugi mesec: mala lična vežba. Napisala sam skriptu koja mi je automatski sortirala datoteke na desktopu po tipu i datumu. Zvuči sitno, ali taj momenat kad nešto što ste napisali zaista radi — ne radi u vežbovnici, nego radi na vašem laptopu, s vašim fajlovima — nema ga opisati. To je drugačija vrsta samopouzdanja od svake druge. Nije to ponos zbog veštine, to je ponos zbog dokaza da možete.
Treći mesec: HTML i CSS osnove, jer sam htela da razumem front-end koji svakodnevno komentarišem. Naučila sam šta je div, zašto dizajneri i developeri uvek pregovaraju oko paddinga i zašto zahtev da se dugme pomeri ulevo nije trivijalan kao što izgleda.
Naučiti da čitaš kod je kao naučiti notno pismo: ne mora da znači da ćeš svirati, ali menja način na koji čuješ muziku. — Žene Srbije
Šta se promenilo u poslu
Nisam postala developer. Nisam ni pokušala. Ali jeste se promenilo ovo: kad razgovaramo o tehničkim rešenjima, ja sad gledam u isti ekran kao i moji kolege, a ne u sopstvenu nemoć. Moje brifove su počeli da čitaju drugačije — konkretnije, s manje praznina koje su drugi morali da popune. I počela sam da dobijam pozive na tehničke sastanke gde se donose odluke, a ne samo na one gde se saopštavaju.
Jedna od koleginica pitala me je kako da počne. Rekla sam joj isto što i vama: sat dnevno, tri meseca, odaberite jedan jezik, nemojte menjati kurs na pola puta.
Prepreke koje me niko nije upozorio
Postoji jedna neprijatna faza u učenju koda koja se zove dolina beznađa — period od otprilike tri do šest nedelja kad se čini da učite a ništa ne razumete. Sve izgleda kao hieroglifi, svaka poruka o grešci deluje kao uvreda. To je normalno i to prolazi. Ključ je da u tom periodu nastavite s malim, konkretnim zadacima — ne teorijom, nego vežbama.
Druga prepreka je poređenje. Online prostori za učenje programiranja prepuni su priča o osobama koje su naučile za 30 dana, postale senior developeri za godinu i zarađuju astronomske cifre. Zanemarite sve to. Vaš cilj nije njihov cilj — vaš cilj je kompetencija koja vama treba.
Zašto ovo pišem
Pišem ovo jer znam da postoji žena koja čita ovaj tekst i misli: previše kasno, previše komplikovano, nije za mene. I želim da joj kažem da je svaka od tih rečenica laž. Nije kasno. Nije komplikovano — složeno je, što je nešto sasvim drugo. I jeste za vas, ako odlučite da jeste. Sat dnevno. Tri meseca. Jedna veština. Samo krenite.
